Однос драме и позоришта

Према Аристотелу, задатак уметности није да продире у свет идеја и обзнањује вечне истине, већ да приказује различите могућности људског живота.
Прихвативши мимезу (подражавање) као основну карактеристику поезије, Аристотел је нагласак померио на њен стваралачки карактер, постављајући питање на који начин се у делу постиже циљ рекреирања стварности. Редефинисао је поезију као стварање и сву своју пажњу посветио је принципима по којимa песник конституише дело: трагедију, еп или комедију. Дакле, Аристотел у својој Поетици истражује порекло и развој грчке трагедије и комедије, где анализира трагедију чији су саставни елементи: заплет, подражавање карактера, језички израз, подражавање мисли, позоришни апарат (укључујући и хор) и музичка композиција. Управо то показује да је одвајкада повезаност драме и позоришта била велика. Пишући о драматици, И. Тартаља напомиње да колико је лирика упућена музици, толико се драматика везује за сценску уметност.Драмско дело по правилу јесте позоришни комад написан да би био изведен као представа. Што се саме комедије тиче, као драмска врста зачета је у живом контрасту према трагедији, а њена појава у Атини везана је за карневалску атмосферу приликом дионизијских свечаности, након чега ће временом као књижевни род еволуирати. Иако је у српском романтизму примат заузела поезија, ипак се са Костом Трифковићем у овом периоду јавља и комедија, издавањем разигране комедије интриге – Избирачице.У овом контексту, како Деретић бележи, требало би истаћи Нушићеве речи при првом сусрету са Трифковићем: То вече када сам први пут гледао Трифковића, указало ми се откровење: да је живот, обичан живот – позориште .Стога, како се Нушић надовезује на своје претходнике – Стерију и Трифковића, комедија у доба српског реализма постиже осетан напредак. Нушић је сјединио значајност Стеријине комедиографске технике с виртуозношћу Трифковићеве сценске технике.

Предмет овог рада, као својеврсни приказ односа драме и позоришта, биће једна од његових најбољих комедија – Госпођа министарка. Приказаће се однос према сценарију и игрању поставе нишког Народног позоришта, у режији Душана Јовановића. Дакле, иако је написао изванредну комедију, Бранислав Нушић ипак није имао последњу реч. Они који драму до краја завршавају и употупуњују јесу редитељ, глумци, сценограф, костимограф, драматург. Они су ти који ће драму уобличити, јер управо то драмски текст од њих и захтева. Нушићева драма претрпела је извесне модификације у смислу модернизовања, осавремењивања и управо се у том контексту може говорити о својеврсном односу два уметничка дела.

Сама структура драмских дела може бити итекако јаснија ако се доведе у однос са позоришном представом. Наравно, много тога зависи од самог редитеља на коме су нимало лаки задаци. Задаци редитеља су да одлучи којим ће глумцима дати поједине улоге, на који ће се начин заправо приказати радња и како ће се на основу написаног текста заиста остварити живи говор. Када се направи прави избор са глумцима, што је у овој представи свакако био случај, треба добро водити рачуна и о самој сценографији, реквизитима и расвети, како би се остварио целокупан ефекат. Редитељ Душан Јовановић је верно пратио инструкције које је оставиo Нушић, јер се промена самог намештаја и свих осталих реквизита на сцени, дешава у складу са оним што је написано у самом делу. Међутим, поред тога што је битно одгледати позоришну представу, да би се што дубље ушло у однос драме и позоришта, за потребе упоређивања и разматрања о извесним разликама, само дело и сценарио за представу треба читати паралелно.

Примарно, када је реч о сценографији и реквизитима, извршена је модернизација одређених ствари, промена ситница, у складу са временом у коме данас живимо и у складу са напретком технологије. Наравно, овде ће бити изложени примери наведеног:

  • Након што је Сима Поповић изабран за министра, у тексту за представу, госпођи министарки звони мобилни телефон, који свакако у време писања драме није постојао. Преко мобилног телефона се за господина Симу тражи лептир машна, док у тексту ради тога долази момак из министарства и заправо тражи цилиндар.
  • Када је Живка почела улазити у ,,улогу” госпође министарке, у самом делу код зубара ставља златни зуб, али у представи је у питању дијамант.
  • Такође, у драми се све време прича како је Сима у Двору, а у представи је Сима у Представништву. А и почасни конзул Никарагуе, за кога су хтели да удају Дару, је у представи увозник француских сирева, а у делу кожарски трговац.
  • Даље, господин Нинковић у самом драмском делу пита Живку да ли зна да игра бриџ и да ли пуши, а у тексту за представу то је замењено кокаином и салсом.
  • Господин Нинковић у драми користи повремено француски језик, а у представи енглески. Исто тако, када Живка у представи учи енглески, користи МП3, чега у драмском делу нема.
  • У драмском делу нема ни сигурносне камере испред њихове куће, а која се на сцени не види.
  • Када Живкина фамилија дође у посету, ујка Васа не записује жеље на папиру, како то јесте у самом драмском делу, већ све снима камером.
  • Оно што је такође запажено јесте да заиста нема великих промена текста оригиналног дела у тексту за представу и да су избачени само минимални делови из чинова који, ни у ком случају, не скраћују радњу представе, нити мењају њен ток, или поенту. Једино су Живкином и Симином сину, Раки, промењени одређени изрази у реченицама. Рака користи неке сленгове данашњих генерација, који у Нушићево време нису постојали. А претпостаља се да је намера редитеља била да Ракин лик приближи данашњој публици, публици која представу гледа.

Како би тврдња о промени Ракиног лика била поткрепљена, наводе се примери:

ДЕЛО:

Рака: Мама, знаш ли шта је ново? Тата постао министар.

Кажу ми деца

Од сад кад ме тата истуче, ја само скупим демонстрације па се раздрермо: доле влада!

Живка: Шта си урадио, црни сине?

Рака: Ништа.

Рака: Шта је, зете, што си се тако обукао? Па нећу, дабоме!

 

ТЕКСТ ЗА ПРЕДСТАВУ:

 

Рака: Кево, знаш ли шта има ново? Ћале постао министар.

Кажу ми ортаци

Од сад кад ме матори истуче, ја само скупим демонстрације, па се раздеремо: доле влада!

Живка: Шта си урадио, црни сине?

Рака: Ништа, Жиле, опуштено!

Рака: Шта је, зете, што си се тако скоцкао?

Па нећу, искулирај!

 

Ово су само неки од многобројних примера, али само код Раке. Све остало је идентично, чак и дидаскалије.

Највећа важност се ипак приписује публици. Она игра веома битну улогу, јер што се свих осталих књижевних дела тиче, крајње одредиште је сам читалац, међутим, када је драма у питању крајње одредиште је гледалац, јер ће тек након одгледане (добро одрађене) представе имати савршену, готову слику, као и потпуни доживљај. Са публиком се мора успоставити посебан однос, што се на разне начине и постиже. Између осталог, сама публика мора да осети драматичност књижевног текста, што је у Нушићевом делу присутно у самим сукобима мишљења, у напетости. То почиње избором Симе за министра, па све до краја. Јако ефектан и реалистичан Нушићев текст се још више оживљава на самој позорници. А свему томе су, наравно, допринели раније поменути добри глумци, сценографија, ефекти. Али смо апсолутно могли да видимо и осетимо каквог карактера и каквих особина су сами ликови, јер нам је Нушић дао доста материјала за тумачење ликова, јер се у различитим ситуацијама огледају њихове особине. Иако минимално измењен ,,изворни текст”, у позоришној сали се види, чује и осећа савременост и модернизација, међутим, узимајући у обзир критику, углавном се намећу питања: Да ли изворна дела мењати? Да ли их прилагођавати савременицима?

Ићи ка разрешењу ових дилема значи првенствено истаћи природу позоришне представе, а она се огледа у чињеници да извођачи увек говоре искључиво тог тренутка, присутној савременој публици. Тако да, како истиче Х. Клајн, основна идеја представе увек мора бити у извесној мери савремена. Дело класичног репертоара  редитељ мора у извесној мери актуелизовати, иначе оно за публику остаје туђе и далеко.