О постанку словенске писмености

О постанку словенске писмености   Пређе Словени не имађаху књига, него цртама и резама цртаху и гатаху , јер беху пагани. Крстивши се, беху принуђени писати латинским и грчким писмом словенску реч без устројавања. Црноризац Храбар Раније, дакле, Словени не имаху књига, већ цртама и резама писаху и гатаху, јер беху пагани.

Добро је познато да се почетак словенске писмености најчешће везује за рад солунске браће, Ћирила и Методија. Међутим, неоправдано је мислити да пре књижевних мисија солунске браће није било никаквог књижевног стварања, никакве писмености или литерарне традиције код Словена. Оно што је несумњиво јесте постојање усмене, народне књижевности која се као таква неговала у свакодневном животу и преносила даље с колена на колено, али, да ли је,  и какве писмености било – то представља знатно комплексније питање. Црноризац Храбар , средњовековни писац и монах с краја IX века, чији иденитет никада није у потпуности утврђен, пишући свој познати спис, веома значајну филолошку расправу„Сказање о писменима“доноси нам драгоцене информације о самим прапочецима словенске писмености.

На основу тога, можемо разликовати две етапе у праисторији словенске писмености: прву, паганску, у којој се јављају неидентификовани знаци које Храбар назица цртама и резама, и другу, хришћанску, за коју је карактеристична употреба латинског или грчког писма. „Сказање о писменима“ Црнорисца Храбра може нам доста помоћи у што вернијем одгонетању проблема словенске писмености. Ова, за историју српскога језика, важна филолошка расправа с краја IX века утолико је значајнија из тог разлога што је Храбар и сам био готово савременик догађаја које описује. Између осталог, овај спис сведочи и о најзначајнијим личностима у историји словенске писмености, свима нам добро познатима, Ћирилу и Методију. Потпуно у духу средњовековне поетике, Црноризац нас упознаје са чињеницом да је за описмењавање Словена пресудна управо мисија солунске браће.

Већ при самом почетку списа читамо: „Потом, човекољубац Бог, који устројава све, и не оставља људски род без разума, него све разуму и спасењу приводећи, смиловав се на род словенски, посла им светог Константина Философа, названог Ћирила, праведног и истинског човека, и створи им 38 слова, једна по изгледу грчког писма, а друга према словенским речима.“ О значају улоге солунске браће Храбар говори на више места. Занимљив је начин на који Храбар говори о Ћирилу и Методију при крају своје расправе стављајући свим читаоцима до знања колико је био признат рад солунсе браће, још у тадашње време, и какав је и колики значај истог. „Ако упиташ књижевнике грчке говорећи, ко вам је слова сачинио или Библију превео или у које време, – то ретки од њих знају. Ако ли упиташ словенске књижевнике говорећи, ко вам је писмена сачинио или библију превео – то сви знају“, рећи ће Храбар, „и одговоривши кажу: свети Константин Философ, он нам слова сачини и Библију преведе – и Методије, брат његов.“ О Ћирилу се, међутим, више почело писати ускоро после његове смрти. Грци, Ћирило и Методије називају се обично солунском браћом с обзиром на то да воде порекло из околине Солуна. Рођени су у породици високог византијског достојанственика. Као главни извор познавања живота и рада Ћирила и Методија наводе се тзв. Панонске легенде, односно низ житија, служби и похвала насталим у последњим деценијама IX века. Старији брат је Методије. Рођен је око 315. године, док је млађи, Ћирило, рођен 826. или 827. године. Име са којим је ушао у историју добио је након замонашења,а до тада се звао Константин.

У изворима о њиховом животу истиче се љубав Константинова према писању и читању, као и интересовање за граматику, коју је већ током своје младости изучавао у Цариграду. У школи је вероватно и стекао титулу или назив „философ“ који ће заувек остати да стоји уз његово име.  Целокупна сага о описмењавању Словена почела је негде крајем 862. или почетком 863. године  када је моравски кнез Растислав затражио од византијског цара Михаила да му пошаље проповеднике који знају словенски језик и који ће моравском народу говорити о хришћаској вери на њему разумљивом, словенском језику, а све у циљу сузбијања немачког утицаја у својој земљи. Том приликом Растислав пише цару: „Наш народ се одрекао незнабоштва и држи се хришћанскога закона, али немамо таквога учитеља који би нам нашим језиком протумачио праву веру хришћанску да би и друге земље, видећи то, пошле за нама.“ Избор је пао на чувену солунску браћу, и то не случајно. У изворима се често наилази на то да „сви Солуњани чисто словенски говоре“, те нам је из тога јасно да су добро познавали словенски језик. Пред словенском браћом налазио се сада нимало једноставан задатак. На самом почетку, пре поласка на пут, било је неопходно добро се припремити. Стога, већ у Цариграду, браћа спремају све што ће бити најпотребније за њихов позив. Пре свега, Ћирило том приликом уређује словенску азбуку и заједно са Методијем преводи на словенски језик богослужбена јеванђеља , а потом и друге црквене књиге. Тако припремљени, крећу ка великоморавској кнежевини Браћа Просветитељи, у пратњи неколико својих одабраних ученика. Након пар година успешног спровођења своје просветитељске мисије јавила се потреба за већим бројем словенских свештеника. Да би решили тај проблем, Ћирило и Методије 867. године одлазе из Моравске. Успутно задржавање у Млецима остаће  у историји упамћено по Ћириловој расправи за „тројезичницима“, односно романским вишим свештенством, које је, као пре тога и немачко, оштро осудило и устало против црквених књига на словенском језику и писму, наводећи, притом, да постоје само три језика на којима треба славити Бога, а то су јеврејски, грчки и латински. Посвећен својој мисији, Константин им одговара: „Како се не стидите када помињете само три језика, а свима осталим народима и племенима допуштате да буду слепи и глуви. Ми пак знамо за многе народе који имају своју азбуку и Бога славе на својем језику.“  Азбука Константина Философа, међутим, представљаће загонетку свима онима који ће се касније бавити проучавањем почетака словенске писмености. Словни састав те прве азбуке остаће до данас готово неразјашњен. Из Храброва списа сазнајемо да је Ћирило створио 38 слова, и то по угледу на грчко писмо. Дакле, постанак назива наше азбуке свакоме чини јасан: ћирилица треба да је названа по Ћирилу, као што се, на пример, латиница зове по Латинима. Будући да је, такође, познато да одвајкада имамо двојако писмо: глагољицу и ћирилицу, чини се више него јасно и просто одмах претпоставити и на основу самога назива ћирилицу приписати Ћирилу. Међутим, да ли је то заиста тако? Истина је да је ћирилица добила свој назив по Ћирилу, међутим, да ли је писмо које је он за потребе моравске мисије саставио заиста било ћирилица? Дуго је, стога, у науци постојала недоумица око приоритета словенског писма.  Да проблем буде већи, и ћирилица и глагољица  јављају се у споменицима из приближно истог времена. Ипак, довољно података иде у прилог претпоставци да су тек касније, Ћирилови ученици саставили, стога, млађе словенско писмо – ћирилицу, и назвали је по своме учитељу. Најпре, палеографска анализа упућује на то да је ћирилица настала на основу грчке унцијале , тј. најстаријег типа грчког писма у коме су сва слова велика и заобљена, те њен творац није могао бити Ћирило. Такође, глагољица садржи старојеврејске, самарићанске и коптске елементе, а то је могао унети само састављач који је ова писма добро познавао, а то је био Константин. Међутим, главна разлика између два писма јесте у томе што се глагољицом могло лакше и брже писати, а ћирилица је имала изглед монументалног, свечаног писма.
(глагољица) На крају, узевши све у обзир, о словенској писмености поуздано се може говорити тек од рада Браће Просветитеља, Ћирила и Методија. Осим као састављачи прве словенске азбуке, а то је како смо напослетку утврдили – глагољица, значајни су још из разлога што су, самим тим, поставили и темеље старе словенске литературе, не само стварањем словенског писма, већ и уносећи у културну баштину Словена прва књижевна дела, како преводе са грчког и латинског, тако и своја оригинална, у првом реду бројне молитве, похвале и полемичке беседе.